Balaton

Umetnički pres karavan

Balaton

Između vode i vatre

Krajem avgusta, pocinkovanog od svetlosti, sa mesečinom hladnom i dalekom kao od slonovače, odoh na Balaton, bez želja, bez nade, sa danima iza sebe teškim kao otvorene grobnice, dubokim kao rimski bunari, u kojima snevaju živi, preplašeni duhovi nekih bivših bogova. Bežala sam od sećanja na jedan jul u Dubaiju, vreo, tmast, bolan, ogroman i htela sam na vodu, u azur, jer voda gasi svaku vatru mirno i senke u njoj trepere kratko i odnose ih talasi nekuda nečujno, nemo, u večnost, sa vencima avgustovskih trava koje su suve i hrskave i pevuše, providne i lake kao senke.

Balaton je najveće jezero u centralnoj Evropi, ali meni se učinio kao ljubičasta i zelena kolevka, opervažena belom i treperavom perjanom čipkom – to behu vrela tela labudova koja su bešumno i sa tihim trijumfom više lebdela nego plivala po vodi. Plivala sam između njihovih toplih, sklopljenih krila, malih lađa nežnosti. Noću slušah reku Zalu, rimsku, tajnovitu, punu svetlookog kamenja, jedinu utoku jezera. Ujutru, dolazismo ovde opet na plivanje, veseli, u šarenim kostimima za kupanje, a jezero je ležalo poleđuške i tokom beskrajno dugih prepodneva beše više malahitno i zlatno i puštalo je da sunce u njega umoči svoj trbuh od pene i setnog sjaja. Ne pripadah nikome, “samo zlatnoj tački te svetiljke.” Na plaži Đenešdijaš lišće je jezeru, koje zovu Mađarsko more, kralo poljupce i mislila sam na neke druge celove, teške, vinske, daleke, sa ukusom “negašenog kreča” i ljubičica. I mišljah kako je dobro što se sve završava , jer tako bol koji ne prestaje podseća da smo živi, da “naše nasledstvo nije nama ostavljeno nijednim zaveštanjem” i kako moramo podneti kada odlaze od nas, jer ćemo pre ili posle voljeni kvadrat leđa morati da vidimo i kako se polako smanjuje, niz put, dok na njega pada proročanstvo daljine kao pokrov. Na Balatonu, a značenje reči je Blatno jezero, gledala sam kako mesečina rosno osvetljava predeo, što pleše i drhti u tami, oblake kako se zgrušavaju i kako sjakte iz čaša samo svetlokosa, bela vina, mekih usana, što ne opijaju, od kojih bol ne otupi, samo se sećanje zaoštrava. Za vreme rimske imperije naziv ovog jezera bilo je Plitko jezero.

Tagorinim stopama

U vinskoj tami noći, čujete eho glasova rimskih vojnika kako pleše nad vodom. Na plaži Kesthelj dalo mi se na plač, gledala sam trambuline, decu kako se preturaju po pesku i travi kasnog leta kao morske zvezde i slušala kao zvončiće njihov smeh što se klizao po simfoniji svetlosti u c duru koju je bacalo oslabelo sunce, otežalo od slatke strasti grožđa providnog i ljupkog i oporog. Prošlost i sadašnjost moja susretaše se, katkad, u zoru besanica.

Budućnost, unapred izmučena, samo sam osećala na gozbama balatonskim, gde su nas dvorile varošanke mekih ruku, iznoseći pred nas pladnjeve sa jestivima u bojama Van Gogovim – zelena kao vatra, suncokret žuta, crvena kao sunčeva kugla izvečeri. Sa plaže Esterhazi, gde su odsutno kljucali nevidljivi golubovi, onostrano beli, gledah sam u poluostrvo Tihanj, kako se modri u daljini zelenog vetra, svo u boji leda i nekih mučnih sećanja. Jedno dete prodavalo je na šetalištu slatkiše od marcipana, mogli ste kupiti čitav grad, beo, rumen, što nadolazi kao kvasac, sa ukusom Edena i smrti i tihog mirenja. Čudna je, gusta i zlatna svetlost ovog podneblja. Glavno šetalište zove se Tagore, jer je čuveni pesnik Rabindranat Tagore, ovde dolazio da leči srce. Izvečeri bi obično dugo lutao korzoom, a onda do ponoći sedeo nad jednom čašom vina, gledajući talase blage, bolesne mesečeve svetlosti i osluškujući nejednake udarce bolesnog srca zbog koga je ovde došao. Meštani su voleli njegov osmeh sveca i to što je milovao dečje, nemirne, vesele kose, zaljubljeni su znali njegove stihove napamet, ali on ih nije slušao, odmahivao je blago rukom, kao stideći se. Jednog jutra, u zoru od sjajnog praha što je padao po krovovima, odoh da lutam daleko. Moj bol je išao za mnom. Malo sam hodala neravnom stazom, prašnjavom i boje umbre. A onda, kao da se predeo otvorio i otkrio same nage grudi zemlje, što su pupele na zemlji mrkoj i prepečenoj kao korice neke hostije. To behu vinogradi, cedila se svuda okolo medna svetlost i zanesene tičice, sitne i drhtave, ćućorile su, opijene. Beli leptirovi, duše umrlih, lebdeli su nad sjajnim pljuskom grozdova. Cela vlažnozelena obala Balatona plodna je za vinogradarstvo, otuda toliko vina najrazličitijih. Na severnoj strani jezera nalaze se najpoznatije vinarije Čopak-Fured i Tifani u kojima se proizvodi najpoznatije vino, franjevac. Od njega natiču usne kao posle poljubaca i franjevac prizive neke sne, mistične, tihe, onostrane.

Sve boje jeseni

Svuda oko jezera Balaton tiskaju se noću svetlosti barova, kafea, restorana, bele kao ljiljani. Katkada smo tu sedeli noću i ćutali, beše to mirna, radosna osama u zajedništvu, i noći postajahu relikvijari za neka lica i snove kojih smo se sećali, koji su nam se osmehivali, ali čija imena ne izgovarasmo naglas.

Katkad bi mirna, usnula leđa jezera uzdrhtala, kao da jezero ružno sanja. Ali to ne beše snevanje, na zelenoj mesečevoj svetlosti videli bismo tek biljurni rep ribe što je skočila uvis i posrebrila noć na tren. Balaton jezero ima četrdeset vrsta riba. Ponekad, noću, dok plivasmo, naletala sam na njihova jata. Napravile bi nam prostor u toj vodenoj tami, gde su na dnu plesale morske trave pod orguljskom muzikom vode.

Zvali su nas svake noći u Šifok, on se nalazi na južnoj strani jezera Balaton i tu se pleše, pije, ljubi i voli beskrajno lako, jer sve traje samo do zore. Ali ja nisam odlazila, padala sam u beli, blagi jarak postelje i sanjala samo mrtve, krilate kako mi miluju lice. I ne beše me strah. Balatonfured je grad na severnoj obali jezera, miriše na slatkoću grožđa i prolaznosti i grožđe što tada zri ima meka usta i setan ukus hostije. Tu se, kad zarumeni s jeseni i kada zemlju poprska prva krv opalog lišća, održava veliki broj vinskih festivala. Neki ljudi, brkati, daleki, blistavih očiju, prodaju ili piju ili i piju i prodaju vina. I ničeg bolnog nema u njima. Sve je jednostavno. O, zašto nikad ne mogoh i ja tako? Na najlepšoj obali jezera Balaton, Zamardi, punoj sitnih, crnih vrabaca, kao muzičkih nota okačenih po drveću, nemirnih ševa i nevidljivih gavranova, udisala sam noćni vazduh Balatona, disala sam med i svetlost, mislila kako je ljubav opora, opojna i krvoločna i pokušavala da se molim jednom Hristu što se krio u granama, taman, krilat i tako lep. Osećah groznicu od njegovog pogleda i drhtava od njegovog prisustva, kretoh dalje. Negde u daljini, nevidljiva zvona zvonila su sladostrasno, zatresena nevidljivim rukama leta što je umiralo na krstu noći bez zvezda. Od sveg tog blaženstva “ponela sam samo mirisnu sen elipsi neuhvatljivih ptica”.

Putopis napisla Sanja Domazet